Na jastuku... Bdim na ponoænoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne meseèev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha veèno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minðuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapuæem da te noæas ruski volim...
Šta su reèi... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja æud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomraèilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije znaèilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko èarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lièni Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...