Sve neprospavane noæi
oprostiti neæu moæi
ni za brdo zlatnih dukata.

Valjda hoæeš da poludim
šta mi treba da mi ljudi
kada proðem pogled spuštaju.

I nakon svega opet lažeš
da je sve to ljubav, kažeš.
Reæi æu ti šta me muèi-
ljubav te trebala vratit kuæi!

Varalico, nek te druga ima
samo priznaj tu pred svima
da li si me ikad volio!
Varalico, široka ti polja
šta je èeka, ne zna ona-
èaše tuge, noæi muke
a nigdje tvoga ramena.

Na krevetu bijelom, mekom
zaprljo si ruke grijehom,
mnoge kose ti si raspleo.

Sad pogledaj oèi moje.
To što vidiš, suza to je.
Ne što moje srce voli
nego što me duša boli!

Varalico...