Na prestolu, u porfiri, sjedi tiran mračna lika,
Oko njega ropske sluge, sami krvnik do krvnika. -

Njegova je duša grotlo, crni ponor i strahota,
Gdje se klupko hladnih zmija u otrovu svome mota.

Svakog dana nove žrtve gavranovi gladni kljuju,
Svakog dana narod pišti i duge se kletve čuju.

Sve, što nije ropski znalo da pred grešni presto gmiže,
Sve, što bješe časno, sveto i pred njime glavu diže,

U podzemlju dubokomu, na gomili od kosturâ,
Sve ledenu samrt nađe od dželata i torturâ.

Strepi zemlja, narod dršće, i tiranski jaram vlači,
Traži Boga, sunca hoće, al' se pusto nebo mrači.

Tako traja dugo, dugo, dok prekipi muka mnoga,
I brat bratu ruku steže i zakle se krvlju Boga:

Na lešinu svog Pilata, svog krvnika, nogom stati,
I njegovu mrsku glavu gavranima gladnim dati